Psihologične reakcije na Esperanto - Психологичне реакције на Есперанто

Details

Kategorija: NAUKA - TEHNIKA

Datum: Petek, 09 November 2012 18:25

Čitanja: 30705

Психологичне реакције на Есперанто

Следујуча статија, написана од Клода Пирона (1931-2008), изјавила се първы раз в средине 80-тых лет в французскојезычној серији «Documents sur l'espéranto». Англијски превод од Вилиама Олда был публикованы в 1995 годе в англијскојезычној серији. Нынешньи меджусловјански текст јест превод тој нечо скраченој англијској версији. Хоть статија пише о Есперанте, она содържује многе елементы, которе такоже имајут значеније за друге уметне језыки, вкльучајуч меджусловјански.

1. Различне реакције

За психолога, которы разискује реакције на слово «Есперанто», две вечи сместа сут јасне: велика честь льудиј призваных, же бы дали своје мненије, имајут о ним много до говорьенија; и за них сут очевидне, в многих падах даже подавајут је спонтанично, разне заложенија противне верификовајемој реалности, на приклад: «никто нигде не написал книгу безпосредньо на Есперанто», «немаје детиј имајучих го како матерски језык», и т.д. Таке убедженија добро илуструје писмо од читательа Питера Велса из Сингапора в магазине Тајм:

Есперанто не имаје ни културну историју, ни властну оригиналну литературу, ни једнојезычных говорительев или даже говорительев, за которых јест първы језык. (Велс, 1987)

Кроме того, у многих из изпытаных льудиј види се всаке објавы емоционалној повезаности. Некоји реагујут ентузиастично, фанатично. Але у множинства реакције сут патронизујуче, како Есперанто было бы нецо саморазумно детинского. Изпытана особа доказује јасно, же до Есперанта не можно подходити сериозно, а јегов тон јест полны презренија, иронији или хумористичној поблажливости в одношенију к «наивным душам», которе зајмајут се ним. Ако ли разискиватель, же бы достал контролну реакцију за сравньеније, пытаје тојже особе о подобном мненију односно језыка болгарского или индонезского, он достаје со всем ины одговор. Тогда она менеј или вечеј чрез минуту, вполно неутралным тоном гласа, разсказује все, чо може о них поведати... обычно, же не знаје ничего.

Контраст јест удивјајучи, особливо когда тестује се знаније посредством точных пытаниј о литературе, географији, богатстве изражанија и т.д. Сместа ставаје јасно, же впечетльенија разпытываного о Есперанте сут близ вполно заблудне, вельми множеј нежели те маленке куски знанија изтегнене о контролных језыках. За чо в једном паде он јест сведомы о својеј некомпетенцији, а в другом уж не?

Предположително на језыки како болгарски и индонезски погледаје се како нечо, чо належи к области фактов, але в паде Есперанта чује се, же јест предложеније. Пред фактами льуди кланьајут се; имајуч дело с предложенијем чујут, же треба одговорити «да» или «не», а потом обранити ту точку зренија. Але за чо мысли се, же Есперанто не належи к области фактов? И за чо реакције често сут тако емоционалне? То, же та емоционална повезаность не јест обмеджена в границах особных разговоров, доказује следујучи цитат из статији о науке латинского језыка, написаној неутралным и информативным тоном кроме једного фрагмента:

Убо слава латинскому, а вон с есперантом, тым смесом смърдечим уметностьју и изданоју надејеју! (Г.П., 1985)

То реченије, несвезано с остатком текста, издаваје се емоционалны избух, неочекивано взкипујучи из неведомых глубин. За чо?

2. Обранне механизмы

Изповеди о Есперанте или шершеј области меджународној комуникацији, которе можно легко собрати призывајуч льудиј, же бы изразили се свободно о предмете, или которе сут представјане на официалных сустречах посвеченых тој квестији, оказујут се характеризоване функционованијем тако званых «обранных механизмов»: тактик, которе организујемо несведомо, же быхмо избегли конфронтацију с реалностьју, котору појмајемо како грозна (Анна Фројд, 1937). Некоје приклады:

а) Одвърганије

К Есперанту подходи се, како бы со всем не јествовал в ситуацијах, когда логично было бы взети го под увагу. На приклад том «Le Langage» в енциклопедичној серији «La Pléiade» (Мартине, 1968), содържајуч 1525 страниц о всем, од слангов и пиджинов до преводженија и афазији, не имаје нијединого описа, даже нијединого параграфа, о удивјајучим феномене, же језык, столетије тому назад знаны само једној јединој особе, ныне јест користаны на целом свете. Тако само, изкушеније с Есперантом јако конференцијны језык јест значно: в 1986 годе не было ниједного дньа, когда не было ни конгреса, ни сустречи, ни меджународного сјезда где-будь на свете, на котором Есперанто был работчи језык. Когда на приклад Организација Сјединьеных Народов делаје детальовану анализу проблемов језычној комуникацији, разважаније того изкушенија имало бы смысл, даже ако ли разследованије кончило бы се одметанијем из изразных разлогов. Але тако не деје се. (Кинг и ин., 1977; Аллен и ин., 1980; Пирон, 1980).

Даже језыкознавец, разгледајуч точно тој род комуникацији, которы всакоденно реализује Есперанто, подходи к тој квестији, како бы того изкушенија со всем никогда не было:

В хвили, когда економи работајут над обчеју Евровалутоју, за чо не быхмо попробовали створити Евројезык? (Лорд, 1974, стр. 40)

Когда индустриалист имаје проблем с продукцију, първа јегова реакција јест разгледаније всех разрешениј користаных иногде, же бы одкрыл, јествује ли може пригодны му систем, а допърва потом начинаје искати нове разрешенија. Таки подход, природны в всакоденным житију, практично никогда не јест пријманы в одношенију к меджународној комуникацији. Тој предмет јест табу. Имајемо дело с одвърганијем истинности.

б) Пројекција

Пројекција јест несведомо признаваније некому другому психичных елементов, которе находет се у нас самых. Добры приклад даваје следујуче реченије:

Усилија к творьенију всесветных језыков, которе можно пријети без предсудов и учити се без трудностиј, језыков како Есперанто – представјајут добре намеры в комбинацији с полном неразуменијем того, чо јест језык и како он функционује. (Лерд, 1957, стр. 236)

Есперанто полни все критерија к дефиниованију језыка, пријмане чрез језыкознавцев (Мартине, 1967, стр. 20). Ако ли автор без контролованија и без аргументов изходи из заложенија, же то јест неправда, не јест ли он сам приклад того «полного неразуменија», которо тако легко познаје у иных? (О функционованију Есперанта видите статију «L'esperanto, una lingua che funziona» италијанского језыкознавца Алессандро Баусани (1981))

Често признаје се Есперанту характеристики, како бы был гроженије или некаки чудовистны мутант. Једин американски научитель језыков описује таки језык таково:

Језык, како льубов и душа, јест нечо льудского и живого, колико трудно јест го дефиниовати; он јест природны твор души целој расы, не само једној особы... Уметне језыки сут одврачајуче и гротескове, како льуди с рукоју или ногоју сделаноју из ковины, или с регулатором ритма в сърдцу. Др. Заменхоф, како Др. Франкенштајн, јест изтворил чудовишче из живых кусков и честиј, а како Мери Шелли пробовала нам казати, ничо доброго не може из того израсти. (Арбаиза, 1975, стр. 183)

Или без никакого усправедливјенија говори се, же Есперанто «намерьаје поступно подтискнути традиције» (Акконтини, 1984, стр. 5).

Таке судьбы поизходет од несведомых страхов и изображениј, пројектованых на језык: вместо студиованија језыка како лингвистична, литерарна, психологична или социална реалность, подходи се к ньему како злы дух из наших мор, не имајуч никакого појетија како делирично - в психиатричном смысле того слова - јест тако одношеније.

в) Рационализација

Нерационалне точки зренија обраньајут се с помочју множства убеджајучих аргументов. Другими словами, како в класичном взоре речи, интелектуална аргументација јест страго логична. Једино одсучство основы в реалности издаваје, же в истинности имајемо дело с фантазију.

На приклад, Есперанту признаје се склоньены, аналитичны характер типичны за индоевропејске језыки, чо објасньаје се тым, же Заменхоф знал саме индоевропејске језыки. Але ниједно из тых предположениј не было верификовано. В истинности важно место сред Есперантовых характеристик зајмаје јегов многојезычны подклад, в котором азијатски и вугорски вклад одигрываје важну рольу (литерарна есперантојезычна дејателность меджу световыми војнами развивала се в значном мере в вугорској средине, тако званој Будапестској Школе; а вугорски не јест индоевропејски језык).

Заменхоф јест добро знал једин не-индоевропејски језык: хебрејски, а јегово дело носи печеть того језыка. На приклад, сред језыков которе знал, семантично полье на морфем -ig- имаје точны одповедник једино в хебрејском «hif'il» (Пирон, 1984, стр. 26).

Есперанто функционује посредством аглутинацији, а не склоньенија. Реченија могут тако само быти синтетичне и аналитичне; все равно, говориш ли «mi biciklos urben» или «mi iros al la urbo per biciklo» («Ја једу в град велоципедом»). Разискиваније текстов доказује, же в дньешньем Есперанте синтетичне формы сут много често. Даже ако ли правда јест, же фонологија и словосбор сут индоевропејске, структура всако не јест. Ниједин индоевропејски језык не складаје се како Есперанто из страго неизменных морфемов, чо јест типична характеристика напр. китајского језыка.

г) Изолација

Изолованије значи: одделити нечо од својего контекста и потом судити го без одношенија. Когда на приклад некто говори о језыках:

Деје се такоже, же језыки родет се, але никогда из ничего; Есперанто јест катастрофа. (Малерб, 1983, стр. 368)

Вот, он изолује меджународны језык од својего историчного и лингвистичного контекста. Заправду место Есперанта находи се в долгој серији експериментов и размысльениј чрез неколико столетиј. В Заменхофовых делах јегово повстаније было поступно, подобно к развитију природных језыков, како генеза плода припоминаје генезу рода; јегово поступно развитије јест годно студиованију (Варингиен, 1959, стр. 19-49). Из другој страны, морфемы, которе сут основа језыка, имајут своје корени в других језыках; они не были «изтворьене из ничего».

Есперанто не јест уродил се из ничего множеј, нежели напр. хаитски креол. Језык појавјаје се в одповеди к потребе. Сред рабов различных рас на караибских островах, с взајемно неразумливыми језыками, была вольа, же бы комуниковали с собоју. Из тој потребы уродил се многобарвны језык, главно основјены на језыку ихньих белых властников, але с различноју структуроју. Тако само, в летах 1880-1910 честь насельенија света желала поддърживаније контактов с другими крајами и жеджала разширьеније својих културных хоризонтов, але не имала можности ученија се језыков. Таки льуди сут пријели Заменхофов пројект и користајуч го сут сделали из ньего живы језык. Ни креолски језык ни Есперанто не уродил се из ничего; они уродили се из тојже самој сполечно-психологичној силы, именно вольи к комуникованију.

Погледајмо следујучи текст:

Возми птицу, на приклад лабедьа из нашего језера, изтегни му все пера, изсечи му очи, замени јегов кльун на супји или орльји кльун, на месте пньев јеговых ног прилепи бочаньје ноги, втискај му совје очи (...); а сејчас напишите на ваших хоругвах, пропагујте и кричите следујуче слова: «Зрите, то јест универсална птица». И будете имали мало впечетльеније о ледовитом чувстве, которе взбуджаје в нас то страшно масакрованије, та омражајуча вивисекција, котору безпрерывно предлагајут нам под назвоју Есперанто или универсалны језык. (Чингриа, стр. 1-2)

Ако ли одставимо образовиты (и орнитологичны) аспект того цитата и слова одличајуче мочну емоционалну реакцију («страшно масакрованије», «омражајуча вивисекција»), остајут једино два обвиньенија: Есперанто јест резултат льудского мешанија в нечем живом; Есперанто јест хетерогеничны језык.

Решеније того автора имаје смысл једино под трема условијами:
— језык јест живы створ тако само како зверь;
— льудско мешаније јест из дефиницији нечо изничительского;
— хетерогеничны језык не може служити комуникацији.

Хипнотизованы својим морным погледом, автор изолује свој образ од таких разважаниј. Он не види, же сравньеније језыка с живым створом јест једино метафор, которого не можно вести премного далеко. Птица, о которој говори, търпела бы ужасно, але при реформе нидерландского правописа в четыридесетых летах, он ни кричал од болести ни потребовал анестезији.

Второ, чловек често вмешаје се в живе створы с одличными резултатами. Глад в Индији был бы много драматичнејши, ако ли не было бы продукцији новых родов зърн благодареч сведомому льудскому мешанију. Не было бы ни псов, ни роз, ни хлеба, ако ли чловек не приложил умысльенно својих талентов до живых створов.

Третьјо, ако ли хетерогеничность была бы проклетије, англијски не могл бы быти задовальајучи језык. Лингвистична анализа доказује, же англијски јест хетерогеничнејши нежели Есперанто:

Впадајуч на језык како англијски, имајемо дело с разными језыками стопјеными в једин. (Лорд, 1974, стр. 73)

Есперанто јест хомогеничнејши, тому же законы управјајуче елементы из других жърл сут стражејше. Хетерогеничность некојего состава не дефиниује се различностьју поизходженија складников, але одсучством хармонији и сјединьајучего једра (како знаје всаки, которы јест попробовал приготовити мајонез).

3. Подклад бојазни

Обранне механизмы сут, же бы хранили наше его пред бојазньју. Убо то, же појавјајут се в одношенију к Есперанту, имаје значити, же в глубине нашеј души тој језык јест одчуваны како грозны.

а) Избеганије измен в сучим стане

В некојих смыслах психологична одпорность в свези с Есперантом можно сравнити с противјенијем, с которым стретили се идеје Кристофа Колумба и Галилеја: стабилны, добро упоредкованы свет провъргнули нове теорије, которе избавили льудскость од силној, тысечлетној основы. Тако само, Есперанто јест безпокајајучи в свете, где всаки народ имаје свој језык, где то орудије преходи од предньих покольениј и где ниједна особа не имаје права, же бы го нарушала. То показује, же језык не јест просты дар од прошлых столетиј, але може взникати из обычној конвенцији. Ако ли критерија поправности не јест сугласность с владоју, але ефективность комуникацији, изменьајут се меджульудске одношенија: когда предже была вертикална ос, она јест заменьена на хоризонталну ос. Убо атакује се глубоко укрыте вечи, которых не хочемо изставити в светле. На приклад, чо буде чрез ньего с хиерархију језыков? Ирландски, нидерландски, французски и англијски находет са на разных уравньах, како в льудских главах тако и в официалных текстах. Ако ли Есперанто был бы пријеты за комуникацију меджу льудьми с различными језыками, та хиерархија стратила бы своју основу.

б) Језык како света ценность и знак идентитета

Језык не јест једино внешнье сполечно јавјеније. Он јест вплетены в нашеј личности. «Ја всосал јесм каталански језык с матчиным млеком», говорила једна особа разпытана в часе разискиванија, на котором нынешньа статија јест основјена. Наше концепције носет емоционално бреме, игноровано чрез језыкознавство, але сучствено за наше поступаније. Чувствено једро појетија «језык» находи се в свези с матерьју и правдоподобно за то многе народы называјут језык пријеты од родины «матерски језык». Меджу новонародженым дететом, которо једино умеје изражати своје несчестије посредством плаканија и често достаје неадекватны или непомочны одговор, и трилетным дететом, которо користаје слова, же бы изразило чо стало, одбыла се огромна премена, котора за дете издаваје се чудо.

Когда учихмо се говорити, мы бехмо премного млади, же быхмо разумели, же одбываје се обычны процес ученија. Нам то издавало се некаки магичны дар, или божја играчка. Предже не могли јесмо објаснити ничего, а ту нагло, не разумејуч за чо, јесмо в поседанију тализмана изполньајучего все можне чуда и взбогачајучего в безпрецедентној мере то, без чего житије было бы неможно: меджульудске одношенија.

Чувство бытија разумено належи до најосновнејших потреб у дети. Ибо чо бы остало без језыка? Водженије родительев, а потом долги вплыв од школы, котора подходи к језыку, како он был бы нечо ненарушимого и кльуч к всем скарбом содържаным в литерарных делах, једино усилујут то чувствено једро. Твърдженије в том психологичном контексте, же језык «измысльены» чрез некого сучасного – Есперанто често јест мешаны с Заменхофовым пројектом – може равно добро функционовати како нечиј родимы језык, јест униженије того другого, одбираније му статуса магичного талисмана, которы всегда зајмаје место в глубине нашеј души, даже ако ли на сведомом уравньу можемо гледати на ньего множеј рационално. Тако светогърдженије не јест до пријетија. Предположително же бы избегали таку профанацију, некоји говорители Есперанта в целком разумливом психологичном руху говорет, же Заменхофово дело само в собе јест необјаснимо и приписујут го надохненију од нечего вышего, надльудского.

Але то јешче не все. Разискујуч психологичне реакције провоковане словом «Есперанто», можно једино удивјати се, колико льуди не може търпети идеји, же тој језык може некако быти лепши од ихньего родимого језыка. Така реакција поизходи од склонности к идентификованију језыка с особоју: мој језык јест мој народ, мој језык јесм ја; ако ли мој језык јест горши, мој народ јест горши и ја јесм горши. Оглашајуч предньо, же Есперанто јест недостојны, и представјајуч ту судьбу како саморазумну, можно спасити се. Таки трик јест глубоко льудски и целком разумливы, але из научној точки зренија не до пријетија.

в) Различне страхи

При разискиванију реакциј на Есперанто с помочју клиничној беседы, одкрываје се различне роды укрытых страхов, которых не можно обговорити в детальах. Ја ограничу се до седми:

I. Страх пред ризиком. Тому же ниједин официалны орган, ниједна престижна институција не јест узнала ценностиј Есперанта, подпорьеније го јест зајманије особној точки зренија, оддельеној од официалној. Менеј ризично јест повтарьаније того, чо говорет вси ини, и чо издаваје се сугласно мненију воджев и интелектуалној елиты.

II. Страх пред безпосредньим контактом. Јест нечо успокајајучего в комуникацији посредством преводжениј или језыка разуменого премного мало, же бы позвальал безпосредньу размену мысли точно и в детальах. Ако ли комуникација не јест прешкода, сустреча с мненијами крајно иными од наших може имати шокујучи и замешајучи ефект. Тој страх јест усправедливјена, тому же в наших менталных структурах Есперанто јествује на уравньу ближејшем спонтаничному изражанију се нежели друге језыки (Пирон, 1987b). Млады Јапонец, путовавши по целом свете и стретивши на всаком кроку местных говорительев Есперанта, у которых пребывал, разказује нам, каке шоки јест преживал чрез безпосреднье диалоги с льудьми, котори умели изразити се и быти собоју, изменили етничну точку зренија на светопоглед (Киотаро Дегути, 1973).

III. Страх пред детинскоју регресију. «Просты» мешаје се с «надопрошчены» или «детински», одкуды мысли се, же Есперанто не може служити, же бы изразил истно взрасле мысли на высоком уравньу абстракцији. Убо изолује се чинитель «простость» од својего додатка, которы изменьаје целость: неограничене можности комбинованија. На приклад кончина -a, в Есперанте означајуча придавник, јест много простејша нежели многе французске прирастки играјуче подобну рольу, але често позвальаје на точно изражаније се, когда французске именники често не имајут придавничној формы, напр. «insécurité» (англ. insecure, есп. nesekura), «fait» (англ. factual, есп. fakta), «Etats-Unis» (ишп. estadounidense, есп. usona, чо Есперанто различаје од «amerika» и «nordamerika») или «pays» (кроме слова nacia «народны» Есперанто имаје landa «държавны»), и так далеј.

IV. Страх пред прозрачностьју. Представјајемо се, же Есперанто изражаје мысли с нетърпимоју јасностьју:

Тежко најдти место за афективны аспект, так важны в језыку, в том јасном језыку где все јест изразно, в том језыку «јаснејшем од мысли». (Бърни, 1966, стр. 94)

В истине можно в Есперанте быти тако само неточны, како в каком-будь ином језыку, даже хоть в Заменхофовом језыку често лекчеј говори се јасно.

V. Страх пред нижностьју в свези с легкостьју. Чује се, же множеј сложено разрешеније за проблем јест достојнејше нежели просто разрешеније. Избор за сложено разрешеније успокајаје некаку вольу к владанију, чо даваје пријемно, угодно чувство властној важности.

VI. Страх пред хетерогеничностьју. То јест особлива форма стана знаного како «страх пред фрагментацију». Тому же чловек легко идентификује се с језыком, Есперанто побуджаје пројекцију на ним емоциј свезаных с целоју нашеју личностьју. А она, на несведомом уравньу, јест одчувана како ломлива структура сложена из разных, противных собе елементов, безпрерывно гроженых разпадом. Тому же Есперанто, сложены из премного различных складников, јест симбол нечего недостаточно мочного, Есперанто одстрашаје.

VII. Страх пред обниженијем стандардов и изниченијем. Есперанто види се како валец, которы мимоходеч убиваје все и изравньаје все културне разлики с земјеју. Таким способом психичне елементы, належече или к Фројдовскому желанију смърти или к несведомому афективному једру званому «автоматон» од Шарл Бодуен, сут пројектоване на Заменхофов језык. (Бодуен, 1950, стр. 225-229). Тој страх не имаје никакој објективној основы, чо доказајут сами говорители Есперанто, у которых како културно различеније тако и поважаније всакој традицији и всакого језыка сут много силне. В истине тој страх јест резултат измешченија: чо направду в верификовајемы способ води к изравньенију и изниченију типичных културных ценностиј, то јест вздаваније чести англосаксонској културе, без великој повезаности с британскими или американскими ценностьами, але свезаној с англијским језыком. Младенци танцујучи в тыхже самых джинсах до тыхже самых ритмов импортованых из Сјединьеных Штатов, показујут много выши уравень изравньенија, нежели видимо в свете говорительев Есперанто.

4. Законченије: функција психологичного одпора

Причина емоционалных реакциј поданых повышеј сејчас ставаје јаснејша: чловек, о котором молвимо, боји се. Страши го мысль, же светы скарб, блескајучи в глубинах јеговој души с басньевоју красотоју, которој ничо не имаје права превышити - родимы језык, симбол јегового идентитета, може стати раздърты или пошкоджены. Како птица затворьена в комнате, котора јест в такој панике, же не преставаје бити се в окно и не види отворьеных двери мимо, он не имаје внутреного мира, же бы спокојно гледал на то, чо направду јест тој Есперанто, которы издаваје се профановати само појетије језыка. Он јест схвачены в затворьеном кругу: же бы престал бојати се, он имал бы узрети просто в реалность, але же бы могл узрети в ту реалность, он најпърво имаје престати бојати се.

Таке реакције, нелогичне але типичне в льудској психологији, не јествовали бы без вмешанија политичных и сполечных чинительев, надутых и разведеных чрез масове медија, але которых не можемо ту анализовати и о которых јесм написал иногде (Пирон, 1986, стр. 22-28 и 34-36). Они предполагајут подсведомы вплыв, сравнимы с вплывом рекламы и политичној пропаганды, основјены на несамоволној дезинформацији, котора јест автоматично репродуковала се чрез столетије. Немаје другого објасньенија, за чо дети и младенци редко показујут ту предньо негативну реакцију против Есперанту, котора јест типична за взраслых, хоть все психологичне елементы иззывајуче обранне механизмы у взраслых јествујут такоже у них.

Манипулованы чрез своје несведоме страхи, чловек двадесетого столетија не види, же пред осудженијем Есперанта треба најпърво познати некоје факты. Можно то пожалити. Але из историчној точки зренија види се, же те реакције сут имали позитивны ефект. Ако ли језычны плод, сложены чрез Заменхофа, сместа добыл бы обчу акцептацију, он был бы подданы таком болестьам, же не изшел бы живо. В тамтој фазе он был премного деликатны и некомплетны. Он потребовал целком долго житије в ограниченом але многокултурном средишчу за конечне управјенија, за дефиниованије семантичных поль и за поправјеније слабостиј природным способом, чрез користаније.

Из другој страны, језычне одношенија всегда сут одношенија власти силнејшего над слабшим. Мысль о замене их на егалитарне одношенија, в которых најменејши и најслабши језык имаје тојже сам статус како економичне и културне гиганты, была за льудство премного шокујуча, же бы умело быстро и безболестно привыкнути се к ньеј. Преображенија в обчеј менталности изжедајут поступну асимилацију.

Из столетија иззывов, столетија политичных и интелектуалных нападов Есперанто јест изшел удивително силны, флексибилны, рафинованы. Характеризује го мочно впечетльена личность, така жива како Раблеов французски језык. Тој факт јешче одвъргаје множинство льудиј, але всегда предньо. Когда автор базује се на разискиванију документов или на обсервованију практичного користанија Есперанта, он узнаваје јегову огромну живость. Хоть сполечна и психологична одпорность против Есперанту чрез долги час была много силна, дньес издаваје се, же она все множеј јест бездышна и одставаје своју триумфалну вышность. Не може ли быти тако, же она просто престала полнити своју функцију?